ILUZIJA
Ja sam list kog nosi vetar,
ja sam zvuk što para etar,
svoje izlizane misli čitam,
dok nošen vetrom kroz život skitam.
Ja sam dim što dotiče prostor,
ja se ne borim, i ne pružam otpor,
bez dela i bez zasluga
gledam film...
Iluzija
opipljiva,
istina
neizreciva.
Kako znam da mislim?
Tako što mislim da znam.
Da li postoji svet,
il' sam ga stvorio ja?
Iluzija...
Ja sam nit što veze pogled,
ja sam večnost, ja ne znam za vreme,
ja sam budan i znam da sanjam,
ja nisam radnik,
ja sam radnja.
Ja sam Mesec što gleda iz vode,
kao svedok bez namere,
ja nisam telo nit’ je telo moje,
ja nisam platno što ga oči kroje.
Iluzija
opipljiva,
istina
neizreciva.
Kako znam da mislim?
Tako sto mislim da znam.
Da li postoji svet,
il' sam ga stvorio ja?
Iluzija...
IDEJA BEZ LICA
To klupko ideja,
ta nemirna reka,
to ime što čeka
svoj neizbežni kraj,
Taj pohlepni lopov,
taj krivac što sudi,
onaj što trpi
i što se trudi,
Ta bezlična senka,
taj rob navika,
onaj što pamti
i što zaboravlja,
Taj trgovac škrti,
što gubi, što se ljuti,
taj prepredeni lisac,
taj sujetni pisac.
Taj nečujni glas
što prisvaja misli,
što mrzi i voli,
naređuje i moli,
taj lažni akter,
sumnjiv karakter,
ideja bez lica.
Taj veliki borac
što ponosom truje,
dok krvari u borbi
da ostvari mir,
Zapleten u mreži
zadovoljstva i bola,
naoružan grehom
za čednost se bori.
Taj ponizni sluga
što svirepo vlada,
dok otima nudi,
sa osvetom prašta.
Taj umorni sanjar
što uspavan luta,
u mraku čeka svetlo
na kraju puta.
Taj nečujni glas
što prisvaja misli,
što mrzi i voli,
naređuje i moli,
taj lažni akter,
sumnjiv karakter,
ideja bez lica.
KAKAV SAN
Upadam u tvoje oči,
gubim se u njima.
Teško podnosim tvoje lice,
svaki mi pogled otima.
Tvoja senka diše mi za vratom,
od tvoga daha pokušavam da bežim,
poražen jednim dodirom
pred tvojim stopalima ležim.
Zašto si tu kad nisi tu?
Zašto sam s tobom kad sam sâm?
Kako te čujem kad si daleko?
Gde počinješ ti, gde prestajem ja?
Zašto si tu kad nisi tu?
Zašto sam s tobom kad sam sâm?
Kako te čujem kad si daleko?
Kakav je ovo san?
U tvojoj kosi zaboravih prste,
na tvome jugu izgubih glavu,
u tvome srcu pronađoh mesto,
u tvom umu boravim često.
Kroz tvoju kožu dodirujem sebe,
iz mojih usta teče tvoj glas,
pored sebe uvek vidim i tebe,
u tebi sebe.
Zašto si tu kad nisi tu?
Zašto sam s tobom kad sam sâm?
Kako te čujem kad si daleko?
Gde počinješ ti, gde prestajem ja?
Zašto si tu kad nisi tu?
Zašto sam s tobom kad sam sâm?
Kako te čujem kad si daleko?
Kakav je ovo san?
TU SAM
Dobro je što nisi moja
Pa mi te uzeti ne može niko
Sreća je da ne znam što te volim
Jer razlozi znaju da nestaju
Al' ubija me žudnja za tobom
Gasi mi žeđ za životom
Od mene osta samo čežnja
Za tvojom lepotom
Mamiš me u zamku strasti
Ostavljaš me vezanog da se koprcam
Bez milosti me puštaš na slobodu
Da čekam
Sam na slobodi
Bez lanaca sreće
Bez okova tuge
Ubijam nadu da umre prva
Ne želim da čekam
U mutnoj vodi
Tu u tebi sam
Slobodan
SAD
Vremena nemam za čekanje,
ni stare slike za sećanje.
Sve što je bilo, prošlo je,
ono što sledi ne zanima me.
Otiš'o razum na pecanje,
pobegli snovi na spavanje.
Ostao život da živi se,
ostala soba da vratim se.
Sad nije vreme,
Sad neće doći,
Sad postoji uvek
i nikad neće proći.
Sve se desi baš sad,
i vetar duva baš sad,
i ti i ja i noć i dan,
sve, baš sve, baš sad.
Talasi tebe u mislima
i more misli u ušima.
Čuju se senke zbivanja
i odgovori bez pitanja.
Dok život živi bez napora,
gledam u večnost bez pogleda.
Iz moje sobe bez zidova,
vidi se sve, baš sad.
Sad nije vreme,
Sad neće doći,
Sad postoji uvek
i nikad neće proći.
Sve se desi baš sad,
i vetar duva baš sad,
i ti i ja i noć i dan,
sve, baš sve, baš sad.
NEMA TAJNI
Misli o tebi ugasile tišinu
Vetar je doneo tvoj vreli dah
Zatvaram oči da izbrišem daljinu
Da ničega nema između nas
Dolaze koraci što vode te meni
Čuje ih srce
ritam je jak
Pogled je spreman da bude na tebi
Čim otvoriš vrata i prekineš mrak
Govore tela
mi ćutimo
Slušamo ljubav i dišemo
I nema tajni kad ljubav je tu
Govore tela istinu
OTKRIVEN PLAM
U središtu srca
Na izvoru sunca
Večne vreline početak završavaju
Svetlost i tamu spajaju
Tebe
I mene
U beskraj zatvaraju
Misli u dim pretvaraju
Dok siluete se spajaju
Između nas
Nema nas
Kao dodir vreme stoji
Dok svaki kraj početak kroji
Noć i dan
Ti i ja
Boje se mešaju
I lica nestaju
Ostaje život sâm
Iz zenice oka
Kroz slepilo strasti
Pogledi se probijaju
Sami sebe otkrivaju
Sa vrha planine
Do besplodne doline
Kroz olujne divljine
Kroz vlažne dubine
Putem vreline
Do tišine
Između nas
Nema nas
Kao dodir vreme stoji
Dok svaki kraj početak kroji
Noc i dan
Ti i ja
Boje se mešaju
I lica nestaju
Ostaje život sam
IZ DANA U DAN
Prvo svetlo što me budi,
iz očiju dok se rađa svet
i pospanost još se trudi
da vrati me u san,
da zamagli mi dan.
Dan, kao i svaki drugi,
iz zagrljaja noći što niče
i sećanja što uporno nosi
na prohujale dane,
na zaboravljene noći.
Iz dana u dan,
Iz noći u san...
A ja, ako neko takav uopšte postoji,
svestan misli u kojima plovi,
vezan za ime, oslobođen krivice,
Tumaram kroz nestrpljive sate,
u društvu senke, u samoći,
sviram kroz vreme što se miče,
ton po ton, ka noći.
Iz dana u dan,
Iz noći u san...
I suton što se neprimetno desi,
između dana i noći što traje,
skrene mi pažnju na nebo što se gasi,
na zvezde daleke,
na svetla što se pale.
A noć, kao i svaka, puna mraka,
puna glava utisaka.
Polako tonem dok svet se pred očima briše,
nema noći, nema dana, nema mene,
nema ničeg više.
Iz dana u dan,
Iz noći u san...
KRAJ
Prestaće i ova kiša,
nestaće i poslednja kap,
ostaće beskrajno plavetnilo neba,
miris pokošene trave,
poneki oblak sećanja.
Proći će i ova noć,
izbledeće mrak,
rodiće zora novo jutro
i kapi rose odneće dan.
Sve ima svoj kraj,
al' nema kraja bez početka.
I sreća i tuga otići će znaj,
doći će nešto novo što čeka.
Sve ima svoj kraj,
al' je početak uvek blizu.
Sve će otići u zaborav,
doći će nešto novo
što čeka svoj kraj.